Slobodni stil

- I.. i.. ti si? - tiho sam upitala šireći svoje oči.

Pogledao sam u njene širokom otvorene oči.
- I ti si psihik, kao i mi, nema sumnje. Nemoj se bojati plamena. Drakeovi plavi plamenovi imaju moć iscjelivanja.-

Osjetila sam kako mi je gležanj bolje. Nisam lagala. Zbilja sam ga uganula.
- Hvala. - nasmiješila sam se Drakeu. - Rain. - pružila sam mu ruku.

- Drago mi je Rain. Ja sam Max, a ovo su Drake i Lucy.- pogledao sam iza sebe i vidio Marissu.
- A ovo je Marissa.-

- Drago mi je. - rukovala sam se sa svima.
- Hvala tebi pogotovo. - još sam se jednom zahvalila Drakeu glumeći sramežljivo zurenje u pod.

- Nema frke, ljepotice. Možeš mi se odužiti jednim spojem.- kaže Drake.
Na to ga opalim šakom o glavu.
- Smiri hormone, Drake.- kažem mu
- Oprosti. Čovjek bi pomislio da bi 20-ogodišnjak bio zreliji.- isričavao sam se Rain.

- Nema problema. Rado ću s tobom na spoj, ako hoćeš. - nasmiješila sam se. Moj plan je savršeno radio.

- Zbilja?- Drake se začudio.
- Rain, ti si sad jedna od rijetkih djevojaka koja je prihvatila njegov poziv na spoj.- kažem joj.

Osmijehnula sam se.
- Da. -
- Zašto ne? Nemam novaca, umirem od gladi, a od kuće sam otišla trbuhom za kruhom. - besramno sam slagala bezočnu laž.
- Oprostite, znate li ikoje mjesto gdje bih mogla ostati živjeti? Dok ne nabavim stan itd. -

- Možeš kod mene. - predloži Drake.
- Da, još joj samo to treba. Da joj ti i tvoja majka nabijate traume koje će je mučiti do kraja života.- kažem mu
- Možeš u mojoj kući. Ima par slobodnih soba, a i sam živim tamo tako da nebi smijelo nikome smetati. Ali naravno, dok ne nabaviš stan.- ja predložim.

- Ne želim nikome biti na smetnju. Moram vas odbiti. - rekla sam. - Nema veze, valjda ima tu neko skladište. Brzo ću zaraditi. - namignula sam im.
Imala sam drugi razlog za odbijanje. Ne bih mogla podnijeti Dorothy izvještaj.
Došlo mi je da se iscerim, ali nisam smjela.
"O kako se gadno ona zajebala..." pomislila sam otklanjajući branu na čas te je opet gradeći u sekundi.

-Ako tako želiš, znam jedno napušteno skladište kraj dokova, možeš ostati tamo. Kad ti bude bolje Tox će ti pokazati put.- rekla sam. Bila mi je sumnjiva, vrlo sumnjiva. Mislim koliko često sjediš u parku i začuješ nekog psihika kako vrišti? To nije mogla biti slučajnost. Takve stvari se ne događaju. Začula sma lavež. Eve se vratila. Prišla mi je i tiho zarežala na Rain.
-Što je Eve? Rain je nova, naviknut ćeš se. Ona je Ok, valjda.- rekla sam joj. Prednost pričanaj sa životinjama je što svi imaju jedan zajednički jezik ne razumljiv ljudima pa sam mogla reči o Rain što god sam htjela, a ostali me ne bi razumjeli.
-Ose su po običaju pričale besmislice, ništa novog. Samo i one pričaju o nekoj opasnosti.- reče Eve. -Sigurno nije ništa strašno. Znaš kako je za njih opasnost kad netko pobere cvijeće pa moraju letjet 5 metara više.- Nasmijala sam se. Eve je bila u pravu. Nemamo se oko čega zabrinjavati.
-Tox, daj siđi dolje- rekla sam, ali ovaj put na ljudskom jeziku. Toxis me poslušala. -Odvest ćeš Rain do onog starog skladišta na dokovima.-

- Hvala. - osmijehnula sam joj se.